Ode doktor, a mi ostali neizliječeni

(/)

Došlo je iznenada, kao grom iz vedra neba.

To je, otprilike, osjećaj kao kad dobijete „dvojku“ od voljene osobe, pa, makar nije bila idealna za vas, malo vam je povrijeđen ego. Znali ste da u toj vezi sve nije baš najidealnije, da vas ona ne zadovoljava u potpunosti, ali je ipak proteklo neko vrijeme i... navikli ste na njene mane i lošije strane karaktera. A imala je i dobrih!

Ličila je na nešto, nije vas sramotila kad ste izlazili van, nikad je nitko nije vidio da pijana radi budalu od sebe. Tu i tamo napravila bi budalu od vas, ali vi ste joj to praštali jer je govorila nekoliko stranih jezika, dobro se oblačila, općenito imala šarma...

No jednoga dana prilikom posjete njenom domu, svog vas ustreptalog dočeka šamarčina, a kroz gromko zalupljena vrata njen „otkaz“ vaše uspješne veze: „Evo ti dvojka“. Više ne furam sa tobom!“. Bez objašnjenja, dodatnih bespotrebnih rasprava. Jednostavno jednostrani raskid.

Vjerujem da biste se u toj situaciji osjećali u najmanju ruku blesavo.

A u ovoj vezi, o kojoj vam ja sada u metafori pričam, sukladno broju ljudskih sudbina, ulozi su malo veći. U istoj je toj priči naša akter(ica) jedna top-koka, koja nam je svima

lupila lijepi šamar i ostavila nas, kao telce, da stojimo kraj zatvorenih vrata.

Neka on(a) izvine meni laiku, ali danas je 7.7.2009. i saznanja koja ja, kao obični „ostavljeni dečko“ imam su upravo takva. Iskreno takva. Možda će mi za koji dan i obrazložiti motive zbog kojih je tako postupila. Možda ću ih tada moći i shvatiti, ali nikad neću zaboraviti ovaj osjećaj, nešto između povrijeđenosti, zbunjenosti, blentavosti.....

Gdje sam se baš na hrvat(icu) zakačio? Da sam bar imao neku strankinju... one sigurno ne otkantaju tipove tek tako. Vjerovatno imaju neki ljudskiji način prekida veza. Tipo:

„znaš, ti si meni drag, ali ne možeš mi pružiti u životu ono što mi je mama kroz odgoj usadila, a ja ne mogu protiv sebe.“ Te i slične škuže. Nešto u tom stilu. Da čovjek ne ode od nje barem tako izgubljen. Posran...

Nije ni jasno, jer sve sam joj dao. Godine, vjeru u budućnost, povjerenje (makar nisam glasao za njih!! Op.a.).

Pokušavam sa te moje blekaste pozicije razlučiti šta ju je nagnalo na takav bezobrazni potez!? Imala je sve. Veliki stan, dobre aute, finu garderobu, nakit i SATOVE...

Putovali smo puno, upoznavali nove ljude (čak i Slovence), papali fino....A možda to njoj nije bilo dovoljno?! Možda joj stan nije bio dovoljno velik, auto dovoljno dobar (ah da, počela se furati zadnje vrijeme da je joj je BMW petica mala, sad sam se sjetio!), garderoba je-ča-je.....

A možda se brižna štufala upoznavati se sa Slovencima(?)

Ah da, a i ja, budala, navalio da ju upoznajem sa svakakvim blagom (da me izvinu pravi Slovenci, mislim na one budale koje ih vode!)

A možda ju je štufalo jesti kojekakve delicije, pa se zaželila obične, domaće kuhinje: blitve, mahuna, tikvica i tih stvari. E, to mi je do sada najlogičniji razlog. Domaća kuhinja!!

A skuhala mi ga je!!! Zaludila, zaglupila, lažno se naobećavala... a onda mi lupila šamar i zalupila vrata. Tek sam tada shvatio da mi je napravila i dugove! I ostavila me da ih plaćam! Nema što, vrhunska koka!

Nisam pravo ni shvatio što se događa. Sad mi prijatelji i svi koji su je hvalili na sva usta kažu da su znali da će mi se to dogoditi. Pa, zašto mi nitko nije ništa rekao? Zašto sam ja to zadnji saznao? Jedino me tješi (jadne li utjehe) što ima ipak većinski krug ljudi koji kažu da nisam ja kriv. Da je ona to tako i planirala (a tako mi je to teško prihvatiti). Da bude stvar još bolja, nazvala me jučer i rekla da ima jednu frendicu za mene.

Da je zamijeni. Zamislite drskosti. Ona meni da nađe novu curu! Sigurno je i ta ista. Odškolovana prijateljica, zavodnica, prevrtljivica! Kako bi inače i bile prijateljice, nego ako su iste! Ali... što ću, sad kad sam ostao sam... iza zatvorenih vrata! (A možda prijateljica i nije loša!? Možda iznova pronađem tek izgubljenu ljubav?...sve meni tako prolazi kroz glavu...) Na kraju, možda je i nazovem. Što još mogu izgubiti kad sam već sve izgubio. A ni Slovenke me više neće...